О ПРЕДСТАВИ
„Љубав у циркусу“ кроз савремени позоришни израз говори о љубави, судбини и чаролији циркуса који се преплићу у снажној сценској метафори.
„Драматизовати Андрићево дело значи превести у глас оно што је писано као унутрашњи шум, као споро таложење времена. То је тежак задатак, али управо затон и изазован задатак – и за драматурга и за редитеља. Андрић у позоришту није датост, већ освајање“ речи су драматурга и редитеља Небојше Брадића.
2. Програм Радио Београда – позоришна критика
Александар Милосављевић
Иво Андрић, Љубав у циркусу, драматизација и режија Небојша Брадић, Крушевачко позориште
Нема сумње, Иво Андрић је волео позориште, радо је одлазио да гледа представе различитих жанрова, био је на челу Позоришног савета Југословенског драмског позоришта, а веле и да се с глумцима радо упуштао у разговоре о театру. Ипак, исто тако се зна и да није био вољан да своје романе или приповетке препушта драматизацијама, редитељима и инсценацијама. Овакав његов став не треба да изазива претерано чуђење. Довољно је макар завирити у његова дела па констатовати са колико је Андрић списатељске минуциозности, каткад тек у неколико потеза, неретко кроз коментар у чаршији шапатом изречен, успевао да дефинише и изглед, и карактер и судбину појединих својих јунака. На другој страни, овај је писац кроз описе природе или друштвене атмосфере, не само одређивао контекст у којем функционишу његови литерарни јунаци, него је и дефинисао све оно за шта су у позоришту задужени редитељи, сценографи, костимографи, кореографи. Отуда није тешко разумети пишчев страх, али и могуће гнушање које је осећао при помисли да би му се с позорнице могле обратити неке њему непознате особе, у чијим би репликама он с муком разазнавао реченице у којима је вештином мајстора бележио њему важне истине, а у чијој сценској акцији он, писац, не би осетио танане вибрације некоћ забележених емоција.
Значи ли то да Андрића није могуће поставити на сцену? Или ће пре бити да је неопходно пронаћи одговарајући кључ за инсценацију његове прозе, да је потребно усагласити сложене портрете и поступке пишчевих литерарних јунака са оним што ће глумци, играјући инсценације његових дела, изнети на позорницу. Чињеница је да је Андрићева проза већ с успехом „превођена“ на језик драме и театра, да су на позорници уистину оживели многи ликови из његове литературе, баш као што је истина и да се Андрићем у позоришту већ деценијама истрајно и успешно бави Небојша Брадић. Чинио је то у класичном драмском и позоришном кључу, успевао је да Андрића прометне и кроз камерне, одговоарајућом драматиком набијене камерне сценске форме, али и уводио пишчеве ликове у свет покрета, у театар ослобођен речи – најснажнијег Андрићевог оружја.
Најновија Брадићева представа као да није настала по Андрићу него од андрићевске атмосфере и пажљиво одабраних, а потом прерађених фрагмената. Од њих драматизатор и редитељ плете фину мрежу. А она ће првенствено бити театарска. Као да Брадићу, добром познаваоцу свих замки ове литературе, није стало да одвише дугује Андрићу – писцу, него Андрића овде третира као извор инспирације. Па опет, у Љубави у циркусу јасно препознајемо Андрићеве јунаке, сада уоквирене сетним сећањима дечака којем су пред очима и даље живе слике доласка циркуса у варош. Тако је успостављен својеврсан андрићевски аморкорд, што с једне стране омогућева успостављање дистанце у односу на реалистички проседе и отвара простор за сценску стилизацију, док с друге намеће принцип фрагментарности. Он ће, наиме, бити значајан јер Брадић своју причу плете од фрагмената из различитих Андрићевих прича, али користи и флешеве у којима разазнајемо реминисценције на епизоде из романа овог аутора. Уједно, Брадић чини и искорак из Андрићеве литературе, па поље асоцијација шири и на друге писце.
Циркус је у представи, дабоме, конкретан простор у којем се догађа радња; ту су артисти разних фела, жонглери, акробаткиња на трапезу, тужни и весели кловн, бацач ножева, дизач тегова, музичари, церемонијал мајстор који најављује нумере… Но, циркус овде постаје и мерафора. И то двострука: и живота који подразумева непрестано ризиковаје, балансирање на жици разапетој изнад понора, и померене стварности у којој је, као и у уметности, све могуће. Обе метафоре Брадић драматуршки развија и сценски разиграва те од њих формира приче чији се токови преплићу, а чија укрштања формирају драматуршке пикове представе. У једном од њих видимо Ћоркана безнадежно заљубљеног у уметницу на трапезу, у другом откривамо окрутно наличје циркуске ћаролије, у трећем ћемо видети кловнове у бекетовском дијалогу налик оном који воде Владимир и Естрагон, у четвртом препознајемо славну сцену у којој се јунак романа На Дрини ћуприја коцка са ђаволом, а улог је човекова душа.
Уз предани ангажман глумачког ансамбла Крушевачког позоришта, појачаног одличном Наташом Марковић, а у којем веља издвојити Бојана Вељовића, Ему Петровић и Биљану Николић, Брадић ствара калеидоскоп од снажних, каткад веома атрактивних сценских слика, откривајући још један кључ за инсценацију дела Иве Андрића.
