Сутра у 20.00 часова у БИТЕФ театру биће одиграна представа „Режим љубави“.

Разговор о ”Режиму љубави” – Представи о љубави у свету без љубави

Разговарали смо са редитељком Снежаном Тришић и глумицама Биљаном Николић и Александром Аризановић о њиховој успешној представи ”Режим љубави” која са сцене Крушевачког позоришта стиже и пред београдску публику

Крајем децембра прошле године, у Крушевачком позоришту је одржана премијера представе Режим љубави Тање Шљивар, а у режији Снежане Тришић. Тачно пет месеци касније, односно у уторак 28. маја, очекује нас и београдска премијера овог позоришног остварења. Овај драматуршки потпуно аутентичан текст говори о свим облицима и формама љубави на које људи пристају из различитих разлога, а из једне једине потребе – да воле и буду вољени. Помало документарна форма овог текста, која темељно продире у жудње и најмрачније тунеле људских осећања, чини ову представу утолико важнијом.

Редитељка Снежана Тришић пронашла је сјајно решење за извођење ове представе – игра се на малој сцени, у потпуно интимној атмосфери, а сценографију чини један кауч који неодољиво подсећа на онај на ком седимо на психотерапији, те ћу бити слободна да учитам да је публика у овој представи седми лик, односно психијатар који упија све несигурности и проблеме које, привидно срећни и задовољни ликови, ипак имају.

Миша Џукела (Дејан Тончић) је нуклеус ове љубавне приче. Не преза ни од једног облика љубави, а врло евидентно у свим односима закопава сопствене трауме и вечно неиспуњену жељу да буде истински вољен. Боба (Бојан Вељовић) је, чини се, идеалан муж, готово представља образац мушкарца који је супруг. Но, пожелеће да изађе из рутине брачног живота и то тако што ће се придружити онлајн дејтинг апликацији за хомосексуалце и на тај начин ће покушати да пронађе себе. Његов кум (Драган Маринковић) својом епизодом покреће комични део радње. Изузетно је занимљив лик Она или Самоћа који тумачи Никола Ракић.

Због свега наведеног, одлучила сам да интервјушем редитељку Снежану Тришић, али и глумице Биљану Николић и Александру Аризановић које тумаче Брану и Хану. Шта су ми рекле о женским ликовма, раду на представи и љубави уопште сазнајте у редовима који следе.

BDW: Како сте одлучили да поставите баш овај текст?

Снежана: “Режим љубави” је драма о савременим и актуелним проблемима, облицима и обрасцима емотивних и сексуалних односа. Љубав је велика тема, сложена и комплексна, а опет тако мало заступљена у позоришту данас. То много говори о нашем позоришту, али и о нама као друштву. На првој проби рекла сам глумцима: Ово је представа о љубави у свету без љубави. И то ми је био изазов, прво у тексту а затим и у представи, да откривам разлоге због којих је нешто тако природно, насушно и једноставно, као што је ЉУБАВ, данас тешко оствариво или недостижно. Примећујем пуно несрећних и неуспелих веза, односа, спојева и бракова и питам се какав је то непоправљив фелер у нама? Зашто нам историјски, традиционални и савремени оквири и облици спаривања отежавају остваривање љубави? Чему или коме онда ти обрасци и оквири спаривања служе ако не – љубави? Зато сам се одлучила да радим овај текст, зато што љубав заслужује да је анализирамо, да за њом трагамо, да је чекамо и да са њом или о њој полемишемо, да јој се враћамо, да је деконструишемо и поново стварамо.

Представа о љубави у свету без љубави

BDW: Колико је било изазовно поставити овај текст на сцену једног позоришта у унутрашњости?

Снежана: Са једне стране то је био веома велики изазов јер је текст захтеван за рад, поставку и извођење. Забавна, али интелектуално комплексна мрежа односа међу ликовима развија се кроз сложен језик којим Тања Шљивар пише. Она комбинује бројне текстове, референце и садржаје популарне културе, затим политичке, психолошке, филозофске и социолошке есеје, као и препознатљиве цитате медијских личности, савремени сленг и креира неку врсту хибридне драме у којој се интимни односи прожимају са важним друштвено-политичким питањима.

Са друге стране за такав изазов имала сам велику подршку мог ауторског тима, куће у којој радим и глумаца који играју у представи. Један од важних разлога због којих сам се одлучила да баш сада радим овај текст је то што сам у Крушевачком позоришту имала идеалну поделу за овај комад. Глумци Дејан Тончић, Биљана Николић, Бојан Вељовић, Никола Ракић, Александра Аризановић и Драган Маринковић били су сјајни партнери у тој игри. Није нам било лако да се пробијемо кроз све изазове, могућности и значења комада, али сам веома поносна на резултат.

Хибридна драма у којој се интимни односи прожимају са важним друштвено-политичким питањима

BDW: Да ли сте очекивали да ће бити разлике у рецепцији и да ли их уопште има (у односу на велике средине)?

Снежана: Нисам тачно знала шта могу да очекујем. Представа има одређену ироничну провокативност и безобразлук, па је могуће да неког тај први удар одбије од проналажења и препознавања дубљих значења и тема комада и представе. Неко ми је рекао да није за конзервативну публику, а ја мислим да јесте, баш за њих. Конзервативне и традиционалне структуре стварају патријархално устројен систем, а такав образац и хијерархија намеће се и у савременим односима, колико год они изгледали отворени и слободни. И ту се крије тиха субверзија текста, и представе у којој се раскринкава човек који није у стању да воли тако а да не потчини или не буде потчињен, да у партнерском емотивном и/или сексуалном односу не присваја другог као сопствени капитал. И заправо кроз проблеме различитих односа, веза и бракова разоткривамо нераскидиву спрегу и домиацију патријархата и капитала, некад и сад. То нису увек привлачне и удобне теме за публику, али та врста сучавања и преиспитивања нам је неопходна, а по реакцији публике видим да да смо за то ипак спремни и довољно храбри. И на крају оно што је ипак премашило наша очекивања је реакција публике. Изненадило нас је како је публика прихватила овако сложен, провокативан и донекле херметичан текст. Представа је увек унапред распродата, а често нам говоре да је то “авангарда”, изазива сјајне и узбудљиве реакције код публике и нека је врста специјалног догађаја у Крушевцу.

Представа у којој се раскринкава човек који није у стању да воли, а да не потчини или не буде потчињен

BDW: “Режим љубави” је текст у ком су ликови углавном представници маргинализованих група, али они суштински представљају људе од крви и меса којима је потребна љубав, осим Мише, који је свима њима антипод. Како сте пронашли овај сјајан кључ за лик Самоће?

Снежана: Глумци овај интелектуално и уметнички захтеван текст прокрвљују својом изведбом успостављајући на сцени необичну мрежу односа у којој се сукобљавају различите перспективе, потребе и задовољства. То није био нимало лак задатак али су га сви они фантастично, посвећено, прецизно и храбро извели. Насупрот сјајном Миши-алфа-Џукели, само један од ликова у комаду је сам – Она или Самоћа. Парадоксално је да су сви остали ликови у паровима, аферама, троугловима усамљенији од Самоће. Љубавно заједништво није нужан услов за срећу, а да ли и коме је потребно несрећно заједништво? То је оно што ми је било важно у раду на представи, да кроз све постављене и суочене односе у тексту и на сцени признам – људи, нема љубави… И шта ћемо сад?

Лик Она или Самоћа је један сложен, тачан и циничан поглед на целу ову ствар али није решење. Иако је Она – Самоћа у праву и каже веома оштре истине, ја стремим ка срећном и испуњеном заједништву. И сматрам да љубав јесте решење али не верујем у традиционалне облике и обрасце спаривања. Тако да могу добро да разумем оба полазишта и сукобљене перспективе у тексту. На тумачење, решење, поставку и зведбу лика Она лили Самоћа сам веома поносна. То је био храбар и тачан избор и важно редитељско опредељење. Када добијете тако апстрактан лик, и есејистичку монодраму на 10 страна у сред представе, са тим морате да урадите нешто. Кључ тражите као и увек у себи или у свету око себе, па је и то решење дошло као једна неопходна перспектива која је недостајала у целој причи.

Људи, нема љубави… И шта ћемо сад?

BDW: Како је изгледао твој први сусрет са Ханом – како си је видела док си читала текст?

Александра: Видела сам девојку која, себе и апсолутно све своје капцитете, без задршке користи, заправо троши, како би шему са својим вољеним Мишом претворила у озбиљан, дубок и интиман љубавни однос. Уз константну, а исцрпну анализу тог односа и Мишиних поступака, уз безброј тактика и игрица, Хана посвећено и непоколебљиво покушава од њега да добије обећање вечне љубави. Она је своју моћ да се осећа добро, испуњено и вољено дала њему у руке. У том покушају да се приближи њему, постала је далека себи. Чинило ми се као да није у стању да види праву себе, већ само слику коју ствара да би се допала другом. Као да не постоји изван туђег погледа, било жељеног мушкарца, било друштва чијем одобрењу тежи. Иза свега је било биће жељно (и вредно) љубави, мене то негде дубоко дира.

BDW: Сведоци смо да данас заиста постоји много девојака попут Хане – и то уопште није њихова кривица, њима је сервирано да оне треба тако да се понашају. Да ли мислиш да може да им помогне твоја Хана из ”Режима љубави” у проналажењу себе? Да ли мислиш да су оне можда продукт интернализоване мизогиније?

Александра: Сигурно јесу. Свесним радом на примећивању и трансформацији унутрашњих наратива затрованих патријархатом, можемо мало више да се приближимо себи и једна другој. Тужно је да једна другу или саме себе гледамо осуђујућим, мизогиним погледом. Потреба за љубављу, прихватањем и сигурношћу нас чини истима. Девојкама попут Хане, ова Хана са сцене може да помогне, али само ако и тек онда кад престану да гледају, осуђују или пак хвале њену, ка савршенству усмерену, претерано сексуализовану појаву (која је њена ”карта” за припадност овом друштву) и њене поступке, махом ауто-деструктивне. Мало дубље, иза њене сјајне фасаде, налазе се разлози. Која је то незадовољена потреба у основи делања на сопствену штету? Постоји та љубав и онај неки тренутак кад је није било довољно. Ту је рана. Ту је простор приласка самој себи.

Тужно је да једна другу или саме себе гледамо осуђујућим, мизогиним погледом

BDW: Како је изгледао твој први сусрет са Браном? Где си проналазила инспирацију за грађење једног овако комплексног женског лика? Да ли си некада уочавала жене сличне њој у свом окружењу?

Биљана Николић: Први сусрет са Браном и са текстом уопште изгледао је застрашујуће. Када видите онај текст на папиру, кад се види структура језика и говора Тање Шљивар, која је мајсторски исконструисала ову драму, онда то делује узбудљиво и занимљиво за читање. Међутим, када схватите да то треба да говори неко живо биће, онда то постаје једна опасност у коју као глумица мораш да уђеш и некако да освестиш да то треба отелотворити на сцени, да треба оживети лик и да треба, што би рекла Снежа Тришић, прокрвити глумачки. Постојала је једна озбиљна стрепња и озбиљан страх од тога да ли ћемо успети у томе. Брана је свака од нас по мало у некој фази живота. Баш на почетку моје сцене Брана се подсећа својих дечијих маштања како замишља своје венчање, венчаницу и свој живот уопште, а ја претпостављам да свака дванестогодишња девојчица има своје снове. То може бити неки преузет образац понашања мајке или тетке, а могу бити и друштвене норме, кодекси, морални, брачни закони, васпитање, узори који су око нас. Жене сличне њој срећем у окружењу често. Живот је споља идеалан, леп, савршен, живи се онако како желимо да нас виде, а уствари је изнутра испразно, труло. Много жена остаје у везама, браковима, односима који су чудни, а који су за јавност перфектни, а заправо су људи отуђени, усамљени, несрећни, незадовољни и покушавају да поправе слику о себи и том односу пред другима, а негде унутра остаје то незадовољство и недостатак љубави, што је и у односу између Бобе и Бране видљиво и због чега ће и доћи до распада и тог љубавног аранжмана.

BDW: Шта вам је важно да допре до публике након ове представе?

Биљана: Важно ми је да успемо да им пренесемо поруку, да освестимо код публике то да љубав није потрошна роба. Она постоји у разним облицима који нам се нуде и управо се ми тиме и бавимо у овој представи, свим тим успостављеним новим облицима, новим аранжманима љубави.

Љубав није потрошна роба

BDW: У времену у ком живимо чини се да нам је заиста свима неопходна макар та мрвица љубави која некако увек исклизне, нестане. Какав је режим љубави данас, у овом друштву? Да ли је има и у којим облицима? Да ли је љубав универзални језик којим сви говоримо?

Александра: Трче људи за љубављу, саплићу се, па пате, јер је она тамо негде код једног недостижног, невољног или неспособног да је да. Ретки освесте да је свуда. Ретки застану да је сами себи дају. Лакше им је да измисле нови режим љубави, нову форму, него да претресу сопствени садржај, који на сваком кораку покушава из унутрашњости да им се покаже и научи их. Љубави има. О, колико је има! Но, то ипак није довољно. Потребно је изградити у себи озбиљан капацитет за осећање, давање и примање љубави. Одатле онда можеш да нас волиш све.

Снежана: Љубав је у суштини ове приче, а све остало је неки “Режим” или различити режими спаривања, односа, политике, новца. Текст и представа нас суочвају са чињеницом да патријархат у савременом друштву и даље руководи овим процесима кроз различите алфа – мужјаке и њихове потчињене женке и мужјаке, и да је дубоко укорењен у интимним и колективним друштвеним односима. Моћ јесте афродизијак, а капитал је врхунац задовољства. А ако су партнерски односи и љубав простори за њихову манипулацију и успостављање моћи, онда можда могу бити и простор за револуцију. А револуција у нам у том случају доноси – љубав. Све оно што нам различити режими кроз историју, па и данас, одузимају. У суштини представа је о потреби да се оствари, осети и доживи љубав. Љубав јесте везивно и свепрожимајуће ткиво али у одређеним околностима и контекстима лако постаје гвоздена мрежа.

Биљана: Требало би да је љубав универзални језик којим сви говоримо, с тим што као и сви језици има много различитих дијалеката. Мој лик у овој представи заступа конзервативнији став о љубави и браку и покушава да одбрани ту страну, која нажалост не опстаје. А чињеница је да опстаје оно што је исконско, потреба људског бића да воли и да буде вољено.