ВЕСТИ

У ансамблу нису могли одмах да се помире са одлуком о престанку рада. Постојало је међу глумцима потајно веровање да ће, до пуноважности одлуке, да се мобилише јавност, а и представе својим дометима допринети да се продужи рад и у наредним годинама. У наредне три године изведено је више премијерних наслова различитих писаца, домаћих и иностраних, од којих су се по квалитету издвојиле „Небески одред“ Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића у режији Борјане Продановић и „Дрвеће умире усправно“Алехандра Касона у режији Душана Родића. Све ове наде прекинуте су јер је у пролеће 1959. године озваничена ранија одлука о укидању позоришта.

Непосредно после охрабрујућих покушаја да се Позоришту удахне нова снага и отворе јасније перспективе, почетком јуна 1956. године, Савет за просвету и културу поднео је Народном одбору Крушевца свој предлог са образложењем да се, у оквиру новог друштвеног плана и буџета, донесе одлука о укидању позоришта. Како су, међутим, глумци били под годишњим уговором, закључено је да ансамбл треба продужити до септембра наредне године.

За сам јубилеј, десетогодишњицу постојања, изведена је премијера комада „Суђење Мери Даган“ Бајарда Вилера у режији Борјане Продановић. Представа је била у знаку игре Киће Ердељановић, која је тумачила насловну улогу, Боре Михаиловића и Драгоја Скрињика, којима је режија обезбедила реалистичан оквир, дискретно назначен ироничан однос и адекватну атмосферу.

Осмишљеном, али и опрезном, репертоарском политиком, позориште је успевало да издржи многа искушења, честе реорганизације и да са успехом обележи у пролеће педесет и шесте године двадесетог века десетогодишњицу рада. Том приликом с поносом су истицана имена свих заслужних уметника који су одржавали атмосферу. Посебно је указивано на: Олгу Станисављевић, Мирослава Петровића, Милана Пузића, Миодрага Петровића Чкаљу, Властимира Ђузе Стојиљковића, Владимира Вукмировића, Радмиле Савићевић, Боже Савићевића, Зорице Стефановић, Власте Радовановића, Буде Стефановића...

Тих година, на репертоару се налазило преко 20 комада, од којих је већина припадала домаћим писцима (Веселиновић, Глишић, Станковић и Нушић). Од иностраних аутора били су заступљени Гогољ, Молијер, Островски и Максим Горки. Из сезоне у сезону репертоар је употпуњаван комадима из традиционалног репертоара: „Зулумћар“ Светозара Ћоровића, „Поп Ћира и поп Спира“ Стевана Сремца, „Зла жена“ Јована Стерије Поповића, „Избирачица „ Косте Трифковића, „Др“ Бранислава Нушића, али и „Смрт мајке Југовића“ Иве Војновића, „Девојка без мираза“ Николаја Островског, а од савремених аутора „Заседе“ Расима Филиповића и „Мећава“ Пере Будака.

Градско позориште у Крушевцу успело је да у сезони четрдесет девете – педесете године у свом ангажману има 14 чланова одабраних углавном од аматера. Карактеристично је при томе да се Управа позориште није посебно ангажовала око придобијања професионалних глумаца из других театара по сваку цену, желећи да свој став јача постеперни и према актуелним потребама.

Прву генерацију чинили су они који су уметност подизали из аматерског и постратног искуства, постављајући темеље будућег професионалног ансамбла. Међу оснивачима били су Борисав Бора Михаиловић, први управник и редитељ, Момир Брадић, као кључни организатор и стуб институције, и глумци који су своје прве кораке начинили управо на овој сцени: Радмила Савићевић, тада Миленковић, Љубинка Бобић, Миодраг Петровић Чкаља, Властимир Ђуза Стојиљковић, Михајло Бата Паскаљевић, Милан Пузић и Олга Станисављевић. Многи од њих постали су носиоци српског глумишта, али у Крушевцу оставили свој први, најважнији траг.

Крушевачко позориште угостиће у среду, 22. априла, позориште "Мадленијанум" из Београда. Насловну улогу у представи "Жанка" игра Јелица Сретеновић.

Прве представе након оснивања Крушевачког позоришта биле су у складу са тадашњим репертоаром послератних српских и југословенских театара – комбинација домаћих класика, савремених драма и идеолошки обојених комада. Ансамбл је био мали, често су играли и полупрофесионални глумци, док је циљ био да се публика навикне на позориште и развије културни живот града. Прва премијера Окружног Народног позоришта била је 1. маја 1946.- представа „Родитељски дом“ Валентина Катајева у режији Миодрага Наупарца - а у глумачкој подели били су и Олга Станисављевић и Властимир Стојиљковић.